Ma, kako je Zvezda uopšte ušla u Ligu šampiona!?


Uđe Zvezda u Ligu šampiona. “Tamo joj je i mesto!”, reći će oni kojima je u srcu. “Konačno!”, odahnuće generacije koje su o tome samo maštale. “Da li je moguće!?”, pitaće se mnogi drugi, naročito posle onakvog prvog poluvremena u Austriji. A moguće je, naravno da je moguće. Iz više razloga.

Jedan od njih je u onoj rečenici “Tamo joj je i mesto”. I to ne samo zbog ovog uspeha u Salcburgu, već zbog svega što je tom uspehu prethodilo. I zbog prošle sezone, sa dominacijom na domaćoj sceni i prvom “evro-proleću” posle dve decenije, i zbog onog što se dešavalo od ovog leta. Klub su napustili neki od nosilaca igre – Boaći, Pešić, Kanga, Le Talek, Donald… Ode “pola Zvezde”, a ona ne ista, nego bolja. Čak i kada je neko nadigra kao što dugo, dugo niko nije u onih salcburških uvodnih 45 minuta. Čudo? Pa… I ne baš.

Od dovođenja Vladana Milojevića, u ekipi su se desile neke važne stvari. Najpre, probuđena je svest o tome šta je Zvezda i čemu stremi. “Vratili smo veru navijačima”, reče “Miloje” posle uspeha u Salcburgu. “A tada je sve moguće”. Daje se pritom i šansa mladima, ali se i angažuju iskusni ali ujedno i dovoljno kvalitetni igrači za ostvarenje sna. Kada se ka snu teži, samo tada je i dostižan. A za Zvezdu je to normalno. Samo se na to bilo zaboravilo. I Partizanovci sa pravom mogu da se poistovete sa rečenicom “u našem klubu je u svakom meču cilj – pobeda”, takav mentalitet vlada sa obe strane Topčiderskog brda, ali crno-bela evro-priča je na programu u četvrtak uveče. Ova je o, za Zvezdu, istorijskoj sredi, 29. avgustu. I onome što je tom datumu prethodilo.

Ne može da se stigne na odredište – ako se ka njemu ne kreće. Ako se u mislima nema jasna vizija ne samo odredišta, već i putanje. Stranputica je vazda bilo, otuda i oni silni promašaji, rezultatski i kadrovski, otuda i oni koristoljubivi, koji su od Zvezde živeli, ne za nju. Sada stvari stoje malo drugačije. Ili, ipak, malo više.

Kada pogledate igrače Zvezde, u njima vidite – zvezdaše. Koji za Zvezdu žive. Čak i kada gube sa 2:0 u Austriji, u najvažnijem meču koji su ikad igrali. To su zvezdaši koji samo o toj ljubavi misle, kroz nju žive, o njoj stalno pišu na internetu. Momci koji nasmejani dolaze i isti takvi odlaze sa treninga. Koji svaki gol slave kao da je u finalu Lige šampiona. Iako su Ligu šampiona dosad samo gledali na TV-u. Igrači koji sa publikom stalno pevaju. Koji, kada osvoje titulu, budu toliko radosni što je, kao u stihu, “naša Zvezda prvak ponovo”, da slave od juče do sutra. Doslovce. Momci koji kad zgaze jednog od njih dok leži, krenu svi zajedno napred. Kao jedan. Ova ekipa crveno-belih ne samo da je ekipa, takvih ima mnogo na planeti, uvek ih je i bilo – već je mudro vođena, a nosi upravo Zvezdu u srcu. Ta dva krila i od dece prave ljude – kada su vođena dobrom rukom učitelja, a u njima tinja, sve dok se ne razbukti da zadivi svet oko sebe, čista ljubav.

Ali, nije dovoljno samo imati dobrog trenera, stabilno rukovodstvo, niti zvezdaško srce da bi se stiglo u Ligu šampiona. Tamo, ipak, stižu samo najbolji. Mudri, a spremni. Hrabri da požele, još hrabriji da krenu u jedan takav juriš. Baš kada sve deluje nemoguće. E, tako je pao Salcburg. Na trenersko umeće. Na veru igrača. Na istu takvu veru, a i pesmu 10.000 pristalica koje su stigle u grad prvaka Austrije. Pao je Salcrburg i na onaj mir u klubu sa Marakane. Na crveno-belo srce. Ali, i na mudrost čitave ekipe. Na njenu spremnost. I na tu hrabrost, koja se nekako decenijama podrazumevala ko god da stigne na Topčidersko brdo, na bilo koju njegovu stranu. Samo je na crveno-beloj strani bilo previše stranputica u ovih 26 godina, da se sa brda klizilo, neretko u bezdan, a snovi postajali “puste želje”, potom noćne more.

Da, “ode pola Zvezde”, a ovi što su ostali, uz novajlije – budu još bolji. To se ne stvara preko noći. Čuda mogu da se dese u trenu, ali u modernom fudbalu je potreban zalet. Zvezda ga je imala u više etapa, čak i od prvog letošnjeg meča do ovog salcburškog. Imala ga je i u Austriji, taj bolni 45-minutni zalet posle kog se činilo da će biti nokautirana, naročito kada je na startu drugog poluvremena primila gol. Ali, sabijena tom fudbalskom artiljerijom (15 šuteva domaćih tokom uvodnog dela meča), sabijena u svoje rovove, umesto da pogne glave, krenula je u ovaj juriš koji će se pamtiti. Ne, nije to priča o Kolubari, kada je nemoguće postalo moguće, kada se iz smrti vinulo jurišem u pobedu. “Mada, genetika je čudo…” dobaciće neko, ponosan na transparent koji je za vikend i najavio na “Marakani” šta će biti u sredu.

Zvezdina deca, poput kapitena Vujadina Savića, brzonogog defanzivca Filipa Stojkovića, ali i Srnića (sada rezerve) i Simića (zamenjenog već u 37. minutu hrabrom odlukom trenera Milojevića da ono što, trenutno, “ne ide” – reši odmah, ne prekasno), samo su deo tog recepta vere u sopstvene mogućnosti. Oni su onaj neophodan deo recepta za ostvarenje sna, ali ne i jedini važan.

Sa Borjanom na golu, koji jeste kiksnuo na startu, ali se iskupljivao u nastavku, odbrana je blistala u drugom delu meča.

Blista ona od starta sezone. Odbrana je to koja je od letos igrala nestvarno, da čak i kada napadu ne ide, pojavi se odnekud Gobeljić, pretrči pola terena, osvoji loptu na centru, pa ode da zatrese suparničku mrežu, za trijumf. Ili Degenek, Australijanac sa kninskim korenima i detinjstvom u Aranđelovcu, proteran u “Oluji” a reprezentativac “zemlje kengura” – koji se uklopio u tim za tili čas, kao da je rođen na “Marakani”. On je i asistirao kod oba gola. A obrambeni igrač. Uz iskusnog Savića, ali i Stojkovića koji je voleo da šparta uz aut-liniju kao retko ko, defanziva crveno-belih bila je često ovog leta glavni razlog za glavbolje suparnika. A vezni red? Deo ekipe koji je pomagao “pozadi” koliko je to i važno u ova nova fudbalska vremena, ali i kreirao gotovo sve šanse koje je Zvezda stvorila. Dođe u njega, kao ofanzivni vezista, Ben – pa presudi Spartaksu kome ostatak Zvezde prethodnih 167 minuta nije zatresao mrežu. Igra u Trnavi i pored batina na koje bi bio ponosan i Mohamed Ali. Uradi ono što je uradio u Salcburgu.

Sa borbenim Krstičićem, Jovančićem i Jovičićem, uz pridošlicu Kafua koji tek treba da se uklopi u novi kolektiv, bio je to i ostao vezni red na koji Zvezda posle dugo, dugo vremena može da bude ponosna. A tu je i napad, u kome je bilo i prinudnih “smena” zbog povreda, i silnih promena. Napad u koji je često zalazio Nemanja Radonjić, i njime gospodario, izrastavši u najboljeg igrača crveno-belih, napad u kome je bilo i Stojiljkovića, sada povređenog, i Pavkova, iznenađenja za mnoge rivale a naročito za Salcburg. Uostalom, kad se poslednji put desilo da neki košarkaški reprezentativac Srbije poželi da kupi dres – jednog ovdašnjeg fudbalera? A desilo se. Stvarno. Baš zbog Pavkova.

Ali, kako napad spomenuti, a izostaviti već nevedenog Bena, kome nije bilo strano ni da organizuje igru, ni da diriguje kanonadama. Da, Zvezda je postala tim koji je stasao za ulazak u evropsku elitu, ali ne preko noći. Da li i dovoljno kvalitetan tim da se sa tom elitom nadmeće ravnopravno? Nije sada ni toliko bitno. Zvezda se vratila “tamo gde joj i mesto!”, što bi rekli mnogi. “Konačno!”, dobaciće oni njima bliski.

Učinila je to u jednom – sasvim običnom danu. Jer, biti fudbaler Crvene zvezde, biti njen rukovodilac ili trener, oduvek je, osim posle krvavih devedesetih, bilo protkano dvema smernicama – “zvezdaštvom u srcu” i “težnji ka apsolutnom uspehu”. Nema većeg takmičenja u klupskom fudbalu od Lige šampiona. I, Zvezda je, posle 26 godina čekanja, njen deo. Zato što se usudila da o tome mašta. I zato što je svaki član tog kolektiva, sanjajući o onome što Zvezdi po njenoj tradiciji, pripada – da bude deo elite, radio da se u elitu stigne. Verovao, što kaže Milojević. A verovali su svi. Od portira do radnika koji održavaju teren. Od podmlatka koji skuplja lopte maštajući da će jednog dana trenerku omladinske škole zameniti dresom prvog tima, do veterana čija su srca lupala snažno, kao nekad. Kao uvek, kada se u njega useli Zvezda, a Zvezda igra. Svi oni, pa i čelnici, stručni štab i igrači koji su Zvezdu doveli do predvorja, a onda ovi koji su je u Ligu šampiona i uveli nestvarnim jurišem u 45 minuta “austrijske ludnice”, više nisu bili oni kojima je upućena pesma koju su proslavili Bajaga i Divna Ljubojević “Od kad tebe volim”. Uvodni stihovi “I nemoj ništa da mi govoriš, prepoznaću šta god da pomisliš” – sada se nisu pevali timu. Tim ga je, svojom igrom, pevao navijačima.

Sa reči na dela se prešlo na terenu. Ali je u onoj igri, onih 180 minuta borbe sa Salcburgom, 30 više sa grubim Spartakom, a i u onim duelima sa Suduvom i, na početku sezone sa Spartaksom, bilo je ispisano “Prepoznaću sve što pomisliš”, upućeno od svakog igrača – svakom zvezdašu. Kao nekada. “Meč za infarkt. Pobeda iz snova”. Jedan… “sasvim običan dan”. I potom jedna luda noć.

A na tribinama, a i u svim onim srcima koja su poskočila po poslednjem zvižduku sudije Čakira u Salcburgu, iz iste te pesme godinama je tinjao ostatak strofe:

“Od koga si se ti to sakrila? U meni čitav svet se rasipa!
Od kada tebe volim, pamet ne sluša…
Da l’ išta može da se sakrije po licu kad se svetlost povije?
Od kada tebe volim – vreme ne ide”.

Evo dokaza ZAŠTO je SANJA Kužet NAJLEPŠA srpska VODITELJKA!

Sanja Kužet, voditeljka Granda s pravom nosi epitet jedne od najlepših voditeljki na našim prostorima. Nedavno je proslavila 35. rođendan, rodila je dvoje dece ali ima liniju na kojoj mogu da joj pozavide i mnogo mlađe devojke.

Ove godine za odmor sa porodicom izabrala je luksuzni rizort u Tunisu koji podseća na raj na zemlji. Međutim, čak i tirkizno more sa predivnom belom peščanom plažom je u drugom planu pored Sanje u kupaćem kostimu.

Njen suprug Nemanja uhvatio je trenutak kada radosna skače ka vodi, a ova fotografija ostavila je bez reči i daha njene muške pratioce na Instagramu. Međutim, lepa voditeljka ne mari mnogo za tuđe muške uzdahe jer je sreću našla pored biznismena Nemanje Živojinovića s kojim je dobila sina Starhinju, dok iz prvog braka ima sina Anadriju.